Laktozna intolerancija

Šta je laktozna intolerancija i kako nastaje

Laktozna intolerancija je smanjena sposobnost varenja laktoze – mlečnog šećera – usled nedostatka ili smanjene aktivnosti enzima laktaze u tankom crevu. Kada laktaza nije prisutna u dovoljnoj meri, nerazložena laktoza prelazi u debelo crevo, gde je fermentišu crevne bakterije, stvarajući gasove i osmotski efekat koji dovodi do nadutosti, grčeva i dijareje. Intolerancija može biti primarna (postepeni pad aktivnosti laktaze s godinama), sekundarna (nakon infekcija, upalnih bolesti creva ili oštećenja sluznice) ili tranzitorna (privremena, npr. posle gastroenteritisa).

Simptomi i faktori koji utiču na njihovu jačinu

Uobičajeni simptomi uključuju nadimanje, gasove, abdominalni bol, dijareju, mučninu i osećaj težine posle obroka koji sadrži mleko ili mlečne proizvode. Jačina tegoba zavisi od količine unesene laktoze, rezidualne aktivnosti laktaze, sastava obroka (masnoća i vlakna mogu usporiti pražnjenje želuca i ublažiti pikove simptoma) i individualnog crevnog mikrobioma. Važno je razlikovati laktoznu intoleranciju od alergije na proteine kravljeg mleka, koja uključuje imunski odgovor i može imati sasvim drugačiji tok i posledice.

Dijagnostički pristup i kada testirati

Dijagnoza se postavlja kombinacijom anamneze, ciljanih testova i praćenja simptoma. Moguće opcije uključuju:

• Hidrogen–breath test (HBT) – meri se koncentracija vodonika/metana u izdahnutom vazduhu nakon unosa standardne doze laktoze; porast ukazuje na malapsorpciju.
• Genetsko testiranje – procenjuje varijante povezane sa perzistencijom ili neperzistencijom laktaze u odraslom dobu.
• Eliminaciono–provokacioni protokol – vremenski ograničeno izbacivanje laktoze uz kontrolisano ponovno uvođenje i praćenje simptoma.
• Test tolerancije na laktozu – ređe se koristi; prati glikemijski odgovor nakon unosa laktoze.

Testiranje je korisno kod osoba sa ponavljajućim tegobama nakon unosa mlečnih proizvoda, kod onih sa sekundarnim oštećenjem sluznice (npr. celijakija, inflamatorne bolesti creva) i kada je potrebna jasna potvrda radi preciznog planiranja ishrane.

Upravljanje ishranom bez nepotrebnih restrikcija

Cilj terapije je smanjenje simptoma uz očuvanje nutritivne ravnoteže. Mnogi pacijenti dobro podnose male do umerene količine laktoze raspoređene tokom dana, posebno kada se konzumiraju uz obrok. Proizvodi sa smanjenim sadržajem laktoze ili fermentisani mlečni proizvodi (npr. jogurt sa aktivnim kulturama) mogu biti bolje podnošljivi. Enzimski preparati laktaze, uzeti neposredno pre obroka sa laktozom, nekim osobama značajno ublažavaju tegobe.

Nutritivni status i nadoknade

Izbegavanje svih mlečnih proizvoda bez adekvatne zamene može dovesti do nedostatka kalcijuma, vitamina D i proteina. Zbog toga je važno uključiti obogaćene napitke na biljnoj bazi, orašaste plodove, mahunarke, ribu bez kostiju (kada nema drugih ograničenja u ishrani), kao i povrće bogato kalcijumom. Po potrebi se, u dogovoru sa stručnim licem, razmatra suplementacija kalcijumom i vitaminom D, uz praćenje statusa.

Specifične situacije i oporavak sluznice

Kod sekundarne laktozne intolerancije (npr. posle gastroenteritisa ili aktivne celijakije), tolerancija na laktozu se često poboljšava nakon smirivanja upale i oporavka sluznice. U tim situacijama restrikcija laktoze treba da bude ciljana i privremena, uz postepeno testiranje tolerancije i povratak namirnica kada simptomi dozvole.

Praktični saveti za svakodnevicu

Planirajte obroke, čitajte deklaracije i budite svesni „skrivene“ laktoze u prerađenim proizvodima. Vođenje kratkog dnevnika ishrane i simptoma pomaže u uočavanju ličnih pragova tolerancije. U restoranima pitajte za sastav jela i birajte opcije sa manje laktoze. Na putovanjima je korisno imati enzimske tablete laktaze i nekoliko bezlaktoznih grickalica kao sigurnu rezervu.

Zaključak i sledeći koraci

Uz pravilan dijagnostički pristup i promišljene prilagodke ishrane, laktozna intolerancija se može držati pod kontrolom bez nepotrebnih ograničenja. Fokus je na individualnom planu koji minimalizuje tegobe, a istovremeno čuva raznovrsnost i nutritivnu vrednost ishrane. Redovna procena simptoma i statusa mikronutrijenata omogućava blagovremene korekcije i dugoročnu stabilnost.